Порекло дистрибутивних трансформатора може се пратити уназад до развоја система наизменичне струје (АЦ). Откривено је да-пренос енергије на велике удаљености коришћењем ниског напона доводи до значајних губитака, због чега је потребан уређај способан за „појачавање-преноса-спуштање“. Како је принцип електромагнетне индукције трансформатора сазревао, прототипови трансформатора почели су да се појављују у раним енергетским системима за решавање проблема конверзије напона, постављајући темеље за развој дистрибутивних трансформатора.
Уз континуирано ширење енергетских мрежа и брз раст урбане и индустријске потражње за електричном енергијом, дистрибутивни трансформатори су постепено еволуирали од једноставних структура до стандардизоване опреме. Што се тиче материјала, напредовали су од раних обичних гвоздених језгара и бакарних жица до хладно-ваљаних зрна-орјентисаних силиконских челичних језгара и високо{3}}бакарних/алуминијумских намотаја високе проводљивости. Структурно, еволуирали су од отворених конструкција до уљних{5}}заптивених структура, побољшавајући перформансе изолације и оперативну поузданост. Током ове фазе, дистрибутивни трансформатори су почели да се широко користе у градским дистрибутивним мрежама.
Фокус развоја дистрибутивних трансформатора померио се на високу ефикасност, уштеду енергије и интелигенцију. Континуирано сазревање дизајна високе{1}}ефикасности, малих-губитака, језгра од аморфне легуре, еколошки прихватљивог изолационог уља и технологије сувог-типа трансформатора значајно је побољшало њихову енергетску ефикасност и безбедност. У међувремену, са развојем паметних мрежа, дистрибутивни трансформатори су почели да интегришу онлајн надзор, даљинску контролу и функције дијагнозе стања, реализујући трансформацију од „пасивног рада“ у „интелигентни рад“, а обим примене је додатно проширен на нове системе за приступ енергији и дистрибуиране енергетске системе.
